Sve mineralne materije u ishrani svinja

Od svih domaćih životinja najveća opasnost pojave deficita mineralnih materija preti svinjama.

Naime, one se uglavnom hrane zrnom žitarica i nusproizvodima njihove prerade, koji sadrže relativno malo mineralnih materija, pogotovo kalcijuma.

Pored toga, kosti svinja podnose znatno veće opterećenje u odnosu na njihovu veličinu, od bilo koje druge vrste domaćih životinja.

Od svih domaćih životinja najveća opasnost pojave deficita mineralnih materija preti svinjama.

Naime, one se uglavnom hrane zrnom žitarica i nusproizvodima njihove prerade, koji sadrže relativno malo mineralnih materija, pogotovo kalcijuma.

Pored toga, kosti svinja podnose znatno veće opterećenje u odnosu na njihovu veličinu, od bilo koje druge vrste domaćih životinja.

Uz sve to, ishrana svinja usmerena je na maksimalnu brzinu rasta i isporuku na tržište pre postizanja pune zrelosti, a osim toga, one ulaze u proces reprodukcije u mlađoj fazi u odnosu na ostale vrste domaćih životinja.

Svinje imaju potrebu za najmanje trinaest različitih mineralnih elemenata. To su: kalcijum, fosfor, hlor, bakar, jod, gvožđe, magnezijum, mangan, kalijum, selen, natrijum, sumpor, cink. Potreban je i kobalt za sintezu vitamina B12.

Svinje mogu iziskivati i prisustvo drugih mikroelemenata, kao što su arsen, bor, brom, kadmijum, hrom, fluor, olovo, litijum, molidben, nikl, silicijum, kalaj i vanadijum, za koje je dokazano da imaju određenu fiziološku ulogu.

Fosfor je vezan za metabolizam kalcijuma, tako da nivo fosfora u obroku svinja utiče na njihove potrebe u kalcijumu. Optimalan odnos Ca:P u obroku svinja je između 1:1 i 2:1. Kada je odnos "uži" od 1:1, čak i kada je nivo kalcijuma u obroku blizu adekvatnog, može da dođe do pojave simptoma deficita u kalcijumu.

Apsorpcija kalcijuma iz crevnog trakta je povoljna u prisustvu vitamina D, dok je ona smanjena u prisustvu velikih količina masti u hrani. Debalans Ca:P (odnos manji od 1:2) dovodi do prekomerne reapsorpcije kostiju.

Deficit kalcijuma u hrani suprasnih krmača može dovesti do spontanih fraktura dugih kostiju, zatim porođajne pareze ili šepavosti. Kod suprasnih krmača fetus (plod) je delimično zaštićen pomoću transfera labilnih depoa kalcijuma majke kroz placentu.

Deficit fosfora u hrani mladih svinja dovodi do pojave klasičnog rahitisa. Biljni izvori fosfora se loše koriste u organizmu svinja. Zbog toga, kada je ukupan fosfor obezbeđen sa zrnima žitarica i određenom količinom proteinskog hraniva, deficit u fosforu se može pojaviti ukoliko nije dodat neki od izvora fosfora visoke biodostupnosti. Di- i monokalcijum fosfat i fosforna kiselina su izvanredne biodostupnosti. Koštano brašno i drugi neorganski izvori fosfora su lošije biodostupnosti.

Dodavanje cinka obroku svinja ima za cilj preveniranje lezija na koži (parakeratoza). Većina hraniva za svinje sadrže granične količine cinka. Deficit u cinku može se ubrzati sa obrocima bogatim u kalcijumu.

Fitinska kiselina prisutna u biljkama, depresivno deluje na apsorpciju cinka, i tako povećava broj slučajeva parakeratoze. Zato su potrebe svinja u cinku veće pri ishrani isključivo sa biljnim hranivima.

Prosečne potrebe Na i Cl (natrijuma i hlora) u obroku svinja iznose 0,10 i 0,13%, a što se u potpunosti obezbeđuje sa 0,40% soli (NaCl) u obroku. Obična hraniva za svinje ne sadrže značajne količine Na i Cl, tako da se praktično svim obrocima svinja mora dodavati so.

Nedostatak soli u obroku svinja izaziva anoreksiju, mišićnu slabost i izopačen apetit. Ako je u obroku svinja prisutno 2% soli, a u isto vreme ograničen pristup životinja vodi, može doći do pojave proliva.

Anemija predstavlja ozbiljan problem u prasadi u periodu mlečne ishrane, pošto mleko krmača sadrži veoma male količine gvožđa. Do ovoga dolazi zato što je u svinja transfer gvožđa kroz placentu do fetusa ograničen. Oralno davanje gvožđa može biti u formi tableta ili dreniranjem, mada je efikasniji način davanja gvožđa pomoću intramuskularnih injekcija kompleksa gvožđa i dekstrina.

Dodavanjem 150mg gvožđa prasadima starim 2-3 dana, dok se druga injekcija daje u starosti prasadi od oko 3 nedelje, obezbeđuju deponovanje dovoljnih količina gvožđa u telesnim tkivima za normalnu sintezu hemoglobina, sve dok se sa konzumiranjem suve hrane ne obezbedi adekvatno snabdevanje gvožđa.

Nedostatak joda u obrocima svinja se manifestuje rađanjem prasadi bez dlake, slabih ili mrtvih. Dodavanjem obroku svinja u porastu i odraslih svinja 0,4% jodirane soli, koja sadrži 0,007% joda prevenira sve simptome deficita i omogućava normalnu funkciju tiroideje. Jod u formi Nal i Kl je visoke biodostupnosti, ali se iz ovih jod lako gubi isparavanjem. Kalcijum i kalijum jodat su slabije forme u mineralnim premiksima i kompletnim smešama koncentrata.

(Izvor: psss.rs)

Posetite rubriku Ishrana svinja na sajtu www.isv.rs.